Od 18.veka do danas, ženski kupaći kostim doživeo je neviđenu transformaciju. Pogledajte koji su to

najzanimljiviji socioloski i tehnoloski faktori koji su najvise uticali na razvoj i dizajn zenskih

kupacih kostima.

18. vek

javnosti, odeca za tu svrhu je morala biti prilagodjena patrijarhatu. Zene su nosile široke haljine,

koje su bile slične košulji i bile su znatno udobnije za nošenje, u poređenju sa restriktivnom dnevnom

odećom. Kupaći ogrtač na slici je iz 1767. godine i pripadao je Marti Vašington, supruzi buduceg

prvog predsednika SAD Džordža Vašingtona. Napravljena je od platna i odmah iznad poruba usivani su

mali olovni tegovi kako haljina ne bi lebdela u vodi i pokazivala previse.

Alternativni ženski kupaći kostim popularizovan krajem viktorijanske ere, bilo je "odelo princeze".

To su bili jednodelni odevni predmeti gde je bluza bila pričvršćena za pantalone, preko kojih

je isla suknja sa pojasom. Kostim je bio tamne boje, kako posmatraci ne bi mogli da vide

da li je odeća mokra ili ne i sam kroj je bio vrlo neudoban i ogranicavajuc u ramenima, zbog rukava.

Tada su materijali jos uvek bili neelasticni.

učešća u plivanju i početak modernizacije ženskih kupaćih kostima. Kelerman je nazvana „australijska sirena“

zbog svojih plivačkih sposobnosti. Bila je poznata po tome što je preplivala Lamanš i po svojim nastupima

u holivudskim filmovima (Šmit i Tej).

Godine 1905., Anet Kelerman je pozvana da nastupi pred britanskom kraljevskom porodicom,

ali je njen kupaći kostim bio zabranjen jer je bio usko krojen i otkrivao donju polovinu njenih nogu.

Kelerman je odbila da se takmiči u neudobnoj odeći koja bi odgovarala njihovim standardima skromnosti,

pa je umesto toga prišila crne čarape na svoj kupaći kostim, kao što se vidi na slici. Kelerman je ponovo naišla na nevolje

kada se takmičila u Bostonu. Smatralo se da je njen kupaći kostim nepristojnog izgleda, međutim, ovo je poništeno

u njenu korist pošto se sudija složio da su kostimi teški i neprakticni za plivanje.

https://en.wikipedia.org/wiki/History_of_the_bikin...

Speedo, australijska kompanija za odeću, počela je da eksperimentiše sa kupaćim kostimima 1914. Za oba pola,

"all in one" odevni predmeti su uglavnom imali kratke rukave ili prsluke sa dugim nogavicama.

Nakon Prvog svetskog rata, trendovi ženskih kupaćih kostima počeli su da se razlikuju na svim kontinentima.

U Americi i Evropi žene su nosile pletene kupaće kostime, s malim varijacijama na temu u zavisnosti od

toga gde su živele. U Americi, žene su preferirale praktičan i sportski izgled, dok su se Evropljanke odlučile za

uglađenije kupaće kostime koji su bili pripijeni uz telo. Još jedna ključna razlika između dva modna

trenda bila je u tome što je moda ženskih kupaćih kostima bila dostupna veoma velikoj srednjoj klasi u Americi,

dok su u Evropi postojale jasne klasne podele u tome šta žene mogu ili ne mogu priuštiti za nošenje na plaži.

Imućne žene su se mogle izdojiti po kupaćim kostiima od svilenog materijala, umesto pletenog koji je bio jeftiniji.

Šanelov pohod na kupaće kostime doveo ga je u modnu zizu, a Žan Patu koji je radio sa svojom sestrom Madlen,

bio je verovatno najpoznatiji francuski dizajner sportske odeće u to vreme.

Krajem 1920-ih, preplanula koža više nije bila obeležje radničke klase, već je umesto toga postala moderna i 1932. godine

Elsa Schiaparelli je patentirala kupaći kostim bez leđa sa ugrađenim grudnjakom sa jedinom svrhom da se

izbegnu linije od sunčanja na ramenima.

Cesto se kombinovao sa sintetickim materijalima i to je znacilo veci dijapazon dezana i boja.
Krajem 1940-ih, Kristijan Dior je lansirao svoj Nev Look kupaci kostim koji se sastojao od stisnutog struka i punih

suknji, naglašavajući ženski oblik. Ovaj uzbudljiv dizajn pomerio je trend na ženstvene figure i figure peščanog

sata za žene, uključujući i kupaće kostime.

Jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji ženskih kupaćih kostima bilo je stvaranje bikinija 1946. Za dizajn

bikinija zaslužna su dva različita dizajnera koji su u isto vreme predstavili revolucionarni odevni predmet.

Žak Hajm, francuski modni dizajner, kreirao je minimalistički dvodelni kupaći komad u maju 1946, nazvan Atome.

Heimov Atome je imao gornji deo i donji deo nalik grudnjaku koji su pokrivali dno i pupak. Kasnije te godine, u julu 1946,

Louis Reard, inženjer koji je postao dizajner, kreirao je ono što je nazvao bikini. Reardov oskudan dizajn, sastojao se od samo četiri

trougla materijala koji su držani uz pomoć kanapa. Ova dva dizajna su se takmičila za pažnju javnosti i dok je

Hajmova odeća bila prva koja se nosila na plaži, termin bikini, kako ga je skovao Reard, je taj koji se zadržao.

https://en.wikipedia.org/wiki/History_of_the_bikin...

kupaćih kostima. Godine 1952. Bridžit Bardo je glumila u francuskom filmu Devojka u bikiniju.

Sa samo 17 godina, Bardo je bila jedna od prvih žena koja je nosila bikini na velikom ekranu. Krajem decenije,

1956. godine, Bardo se ponovo pojavila u bikiniju u filmu I Bog je stvorio žene. Ova pojava dovela je bikini u glavne medije,

čime je započela tranzicija odeće iz nečuvenog i šokantnog u svakodnevnu. Prema Vogue-u, do sredine 1950-ihkupaći kostimi

1950-ihkupaći kostimi su više viđeni kao „stanje oblačenja, a ne skidanja“ , što ilustruje kako su oslobođeni modni

trendovi postepeno prihvatani, čak i ako društvo nije bilo sasvim spremno za bikini.

1956. Speedo je kreirao poznate muške Speedo gace za kupanje. Nije iznenađujuće da je tehnološki napredak materijala

bio prioritet za upotrebu u muškom takmičarskom plivanju, ali nije prošlo mnogo pre nego što su ženski takmičarski

kupaći kostimi takođe koristili hidrodinamičke kvalitete najlona. 1970-ih Speedo je uveo elastin u svoje kupaće kostime.

Kombinacija elastina i najlona značajno je smanjila otpor vode i poboljšala izdržljivost kupaćih kostima.

Dizajneri su nastavili da eksperimentišu sa kupaćim kostimima tokom druge polovine dvadesetog veka.

Emanuel Ungaro, Andre Courrges, Giorgio Armani, Oscar de la Renta i Calvin Klein su počeli da prodaju svoje gotove

kupaće kostime 1960-ih. 1964. godine, dizajner Rudi Gernreich lansirao je svoj kultni monokini, prvi toples kostim. Sastojao se od

dubokih gacica visokog struka koje su stajale pomocu dve trake koje su isle kao bretele. Da, samo bretele :)

Takmičarsko plivanje u dvadeset prvom veku nastavilo je da ima koristi od tehnološkog napretka u oblicima i materijalima.

2008. Speedo je dizajnirao kupaci kostim duzine celog tela napravljen od elastin-najlona i poliuretana i ti kostimi su bili

kontroverzni jer su mnogi smatrali da materijali koji se koriste daju nepravednu prednost zbog svojih hidrodinamičkih svojstava.

Nakon njihove upotrebe na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008., gde su sportisti koji su ih nosili pokazali izuzetno

dobre rezultate, propisi za kupaće kostime na Olimpijskim igrama su revidirani. Zaključeno je da ženski kupaći kostimi mogu biti samo od

ramena do kolena, ne duzi.

Od 2000-ih, mnogi trendovi ženskih kupaćih kostima iz dvadesetog veka se ponovo razmatraju zbog ciklične prirode mode.

Jednodelni, izrezani kupać, Baywatch kostimi , retro kupaci iz 1950-ih i minijaturni bikiniji za mlade, danas ce se često

primećivati na istoj plaži, bez ikakvih izuzetaka. Ženski kupaći kostimi nastavljaju da budu više od samo funkcionalne odeće.

Oni danas govore mnogo vise o nama upravo zato sto mozete poneti bilo koji komad da pozelite, granice vise

nisu prisutne a zastareli moralni zakoni su sada skoro neprisutni.

Ono što je novina sa ženskim kupaćim kostimima u dvadeset prvom veku je to da brendovi kupaćih kostima uključujuvise veličina, konacno. Pritisak da izgledate na određeni način pored bazena/na moru, je sve manji, odnosno mi postajemo svesnije da to nije ono sto je vazno kada se relaksiramo.

će ženski kupaći kostimi postati inkluzivni za sve tipove tela.